Опис: Једини Европски листопадни четинар. Крошња јајастопирамидална са обешеним или водоравним гранама, које за разлику од других четинара нису распоређене у правилним пршљеновима. Дрво високо до 35-50 m, док дебло може прећи и дебљину од 1,6 m; кора у старости дебела и испуцана. Иглице (четине) танке и нежне, дуге 1-3 cm, стоје појединачно у чуперцима, у јесен попримају златножуту боју и опадају. Шишарке мале, 2-5 cm, сазревају ујесен. Цветање: IV-V, упоредо са листањем.
Екологија: Богат род ариша (са десетак врста) настањује целу
холарктичку зону, карактерно је дрво евроазијско-бореалне флоре. Добро подноси ниске температуре (у стању да преживи зиму и до –50 °C) стога у Алпима самостално гради горњу границу шума – 2400 m – док азијске врсте
Larix sibirica (сибирски ариш) и
L. gmelinii (даурски ариш) граде скоро половину бескрајних шума тајге. У Северној Америци замењују их
Larix laricina (амерички ариш) и
L. occidentalis (западни ариш), док се у Србији у култури сади и
Larix kaempferi (јапански ариш). Дрво ариша је једно од најквалитетнијих у употреби дрвета – зову га и "трајно дрво". Конструкције грађене од њега опстају вековима, пронађени су сачувани остаци Трајановог моста у Дунаву направљени од овог дрвета. Ариш је важна
микоризална врста (ектотрофна микориза) под којом расте велик број специфичних гљива, а стабло храни широк спектар дендрофагних група инсеката.
Распрострањеност: Иако најтипичнији представник високопланинске дендрофлоре, на Балкану је заступљен само у култури. Најближе природне састојине живе у Карпатима, у западној Мађарској и у Караванкама Словеније. Данас се ариш као европски ендемит протеже на уском, дисјунктивном ареалу, али је у време глацијација живео шире – проналажен је у фосилном материјалу од Пиренеја до Анатолије, па и Русије. Стога се сматра
археофитом, а обновљене популације на планинама се могу третирати као
реинтродукција давно нестале врсте.